Превенција уместо гашења
Кључ борбе против пожара није само у гашењу, већ и у мерама заштите, као што је развој мешовитих, отпорнијих шума, али и превентивно спаљивање, навео је профестор Шумарског факултета у Београду Слободан Милановић.
Један пример управљања пожарима је примена такозваног превентивног спаљивања једног дела површине ван сезоне пожара, објашнава Милановић у ауторском тексту за портал Клима101.
Ову методу, која потиче из пракси домородачког становништва Северне Америке и Аустралије, данас су прво почеле да примењују Аустралија, САД и Канада, а у скорије време су је прихватиле најугроженије земље Медитерана попут Португала и Грчке, као и Шведска после катасотрфалних пожара 2018.
Превентивно спаљивање је техника контролисаног управљања ватром која укључује планско изазивање пожара под повољним временским условима како што су ниска брзина ветра, висока релативна влага ваздуха и горивог материјала и стаблина атмосфера, како би се осигурало да се пожар може контролисати и управљати његовим ефектима.
Подручје на коме се спроводи ова мера је добро обезбеђено, а средства за гашење пожара су на располагању како би се спречило ширење пожара изван планираних граница.
“Сврха превентивног спаљивања је спречавање настанка великих пожара јер једном изгорела површина не може два пута да гори у истој сезони. Осим тога, редукује се количина горивог материјала што у наредним годинама олакшава контролу евентуалних пожара”, наводи Милановић.
Он истиче да је за ефикасно управљање пожарима потребно учинити простор мање погодним за њихову појаву и ширење.
“То према мишљењу колега из Европског шумарског института подразумева пре свега притисак на владе широм Европе да делују по питању ризика од пожара тако што ће преусмерити улагања на превенцију и спремност за брзу реакцију”, истакао је Милановић.
Смањење ризика од шумских пожара је могуће кроз подршку одрживог газдовања шумама које је прилагођено климатским променама.
Овакав начин управљања шумама треба пре све треба да поспеши формирање виталних и мешовитих шума.
“Овакве шуме обезбеђују повољне микро климатске услове са нижим температурама, слабијим ветром и мањом изложеношћу сунцу унутар самих састојина, а вишом релативном влагом и повећаним капацитетом за складиштење воде. Мешовите састојине су отпорније на све ризике, па и на пожаре”, објашањава Милановић.
Он додаје да се дугорочна отпорност шума на пожаре обезбеђује такош што се приликом пошумљавања бирају врсте дрвећа који имају већу отпорност на пожаре и могућност регенерације након пожара.
Краткорочније мере подразумевају изградњу и одржавање постојећих противпожарних пруга, смањење акумулације горивог материјала, смањење ризика у појасу где долази до контакта шума и урбаних зона, поспешивање сточарства у руралном подручју, укључивање локалних заједница у решавање проблема шумских пожара…
У Србији је ове године регистрован јако мали број шумских пожара. Према подацима из локалне базе до сада је страдало 58,34 хектара шума у осам пожара.
Слично је било и претходних пар година: у целом периоду од 2020. до 2022. било је регистровано мање од 100 пожара годишње, са укупно изгорелом површином шума од око 4.200 хектара.
“Међутим, ако одемо само мало даље у прошлост, на пример у 2019. годину (изгорело 10.000 хектара у 190 пожара) или 2012. (13.000 хектара у 318 пожара), схватићемо да је овај пролонгирани ‘миран’ период производ готово искључиво среће. Као што је овогодишња сезона показала, проблем шумских пожара нећемо решити само гашењем, колико год уложили у људство, ресурсе и технологије”, нагласио је Милановић.
Извор: Бета
